„Између гарантних сила и Османског царства”, др Александар Савић | Програм „Невесињска пушка”

Историјски музеј Србије 4. јун 2025. ПРОГРАМ „НЕВЕСИЊСКА ПУШКА – 150 ГОДИНА ОД ХЕРЦЕГОВАЧКОГ УСТАНКА” ПРЕДАВАЊЕ „ИЗМЕЂУ ГАРАНТНИХ СИЛА И ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА: СРБИЈА И УСТАНАК СРПСКОГ НАРОДА У БОСАНСКОМ ВИЛАЈЕТУ 1875. ГОДИНЕ”, ДР АЛЕКСАНДАР САВИЋ, ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У БЕОГРАДУ Историјски музеј Србије је поводом обележавања 150 година од почетка Херцеговачког устанка, током јуна 2025. године у изложбеном простору Музеја на Тргу Николе Пашића и у Конаку кнеза Милоша реализовао посебан програм који је обухватао серију стручних предавања. Посетиоци су на предавањима имали прилику да се упознају са војно-дипломатским аспектима, као и са утицајима на епску поезију, књижевну прозу и ликовну уметност овог устанка, који је пружио значајан допринос и инспирацију у борбама за коначно ослобођење српског народа од вишевековне османске власти на овим просторима, али и за ослободилачке борбе које ће уследити током балканских ратова, односно Првог и Другог светског рата. Предавања су реализована под покровитељством Министарства културе Републике Србије. АПСТРАКТ ПРЕДАВАЊА „ИЗМЕЂУ ГАРАНТНИХ СИЛА И ОСМАНСКОГ ЦАРСТВА: СРБИЈА И УСТАНАК СРПСКОГ НАРОДА У БОСАНСКОМ ВИЛАЈЕТУ 1875. ГОДИНЕ” У лето 1875. године, оружаним сукобом у близини села Крекова код Невесиња започео је један од најзначајнијих устанака српског народа под османском влашћу – Херцеговачки устанак, познатији као Невесињска пушка. Убрзо је устанички пламен захватио и друге крајеве Босанског вилајета – Полимље, Босанску Крајину, Стари Влах и Затарје. Српски народ у овим крајевима повео је борбу за слободу, а одјек тих збивања снажно се осетио у Кнежевини Србији. Док су се устаници у Босанском вилајету хватали у коштац с вековном неправдом, у Србији је све кључало од емоција. Чинило се као да читава земља дише једним дахом са својим сународницима, који су ушли у борбу на живот и смрт. Широм Србије били су оснивани одбори за прикупљање прилога за пострадале устаничке породице, а одржавани су и хуманитарни концерти певачких дружина. Истовремено је текло формирање добровољачких чета које су наоружавне оружјем из војних магацина и финансиране средствима Министарства иностраних дела. Српско државно руководство се током лета 1875. године нашло у деликатном положају. Са једне стране су били снажан родољубиви набој и жеља да се помогне сународницима, а са друге реалполитички изазови – дипломатски притисци Османског царства и великих сила, гараната српске аутономије. Србија је балансирала између идеала и опреза, настојећи да помогне устаницима, али и да не угрози свој аутономни положај. ДР АЛЕКСАНДАР М. САВИЋ је доцент на Катедри за историју српског народа у новом веку, на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Секретар је Центра за српске студије, Српског историјског друштва и редакције националног часописа међународног значаја Српске студије (М24). У свом научноистраживачком раду усредсређен је на проучавање историје српског народа у XIX и почетком XX века. До сада је објавио више од четрдесет научних радова, прилога, критика и приказа. Приредио је за штампу Дневничке записе генерала Јована Мишковића (1865–1907), I–III (Неготин: Историјски архив, 2020). Аутор је научне монографије Између уједињене Европе и усамљене Русије: Кнежевина Србија и Османско царство (1839–1858), (Београд: Архипелаг, 2024), а један је од шесторо аутора књиге Илија Гарашанин (1812–1874) – великан српске земље (ур. С. Рајић, Аранђеловац: Народни музеј, 2024).